„Нема генијалности без присуства неког лудила”, истицао је најсвестранији и најученији грчки филозоф Аристотел. У случају неких мудрих и надахнутих великана науке и уметности, то је тачно, кажу медицински стручњаци. Ово су само неки од њих.
Истраживали ученици одељења 8/3.
ЧАРЛС ДАРВИН
Сазнање о настанку живота на Земљи, па и људске врсте, дугујемо Чарлсу Дарвину (1809–1882), великом британском научнику који је поставио темеље модерне теорије еволуције по којој се сви животни облици развијају путем природног одабирања. Уместо да постане свештеник Англиканске цркве, определио се за позив природњака.
Пловећи истраживачким бродом „Бигл”, којим се отиснуо на путовање и изучавање света који нас окружује, био је пажљиви посматрач природних појава и сакупљач примерака живог света. Имао је прилику да посматра геолошке формације откривене на различитим континентима, као и велики број фосила и живих организама. Све то му је омогућило да створи тачнију слику о настанку и развоју живог света и преточи је у књигу „О пореклу врста” објављену 1859. године. Али, иако припремана двадесет две године, наишла је на жесток отпор јавности. Названа је „књига која је шокирала свет”. Црквени великодостојници удруженим снагама тражили су њену забрану, јер је искључивала Бога и порицала његов значај у настанку света. Биолози су приговарали Дарвину што мало тога што наводи може да докаже.
Дарвиновој плаховитој нарави, узрокованој агoрaфобијом, психичким обољењем које изазива страх од других људи, то није пријало. Упркос томе што је пет година провео на истраживачком броду „Бигл”, већи део живота био је готово потпуно неспособан за нормалан живот. Иако је сам бринуо о физичким тегобама које је трпео – као што су дрхтање, вртоглавица, хистеричан плач, привиђања – болест га је често везивала за кревет после његове тридесете године. Дарвинов страх од људи био је толики да је престао да се виђа и прича с рођеном децом. Стручњаци за нервна обољења сматрају да је могуће и да је патио и од опсесивно-компулзивног поремећаја, односно од неурозе и хипохондрије. До ове претпоставке дошло се на основу његових тачних и брижљиво вођених белешки о сваком симптому.
ВИНСЕНТ ВАН ГОГ
Надалеко чувени холандски сликар, графичар и цртач Винсент ван Гог (1853–1890) био је један од тројице највећих сликара постимпресионизма и један од најутицајнијих сликара тог раздобља. Све те одлике приписане су му много година после смрти. За живота није осетио ни трунку почасти које доноси слава. Непознат, непризнат, успео је да прода само једну слику. Дела чудака смушеног понашања и непредвидљивих поступака нико није ни гледао.
Ван Гог је сликарством почео да се бави после двадесете године. Није био академски образован. Сликао је путујући по свету. Борећи се с бедом и тешким стањима потиштености и душевне тескобе, за непуних седамнаест година рада направио је око две хиљаде слика и цртежа. У грозничавом надахнућу и између наступа болести сликао је пејзаже, ликове Арлежана међу којима је живео, мотиве с цвећем или мртву природу. За седам година рада насликао је око 850 слика и више од 900 цртежа.Тако су настали чудесни „Сунцокрети”, „Житно поље с чемпресима”, „Звездано небо”.
Зна се да је последње године живота провео у немаштини, сломљен честим нападима епилепсије, болести која га је пратила од најранијег детињства, пијанчењима и тешким депресијама. Морен грижама савести, био је склон самокажњавању. Тако је после свађе с пријатељем, француским сликаром Полом Гогеном, себи одсекао уво. Исход тог суровог чина био је одлазак у лудницу.
То што је дигао руку на себе била је неминовност и одраз тешког душевног стања, стручно је неуролошко објашњење. Верује се да је разлог за репетирање пиштоља себи у груди вероватно био безначајан, можда тек тренутно незадовољство сликањем баш оног дрвета испод кога се убио.
НИКОЛА ТЕСЛА
Никола Тесла (1856–1943) био је један од највећих, најблиставијих и најпознатијих светских проналазача и научника у области физике, електротехнике и радиотехнике. Први је наш човек номинован за Нобелову награду 1937. године. Сва Теслина достигнућа и проналаске тешко је и набројати, камоли објаснити. Ипак, треба издвојити његов полифазни систем, асинхрони и синхрони мотор, трансформатор, обртно магнетно поље. Један од начина за генерисање високофреквентне струје његово је откриће, дао је значајан допринос преносу и модулацији радио-сигнала, а значајни су и његови радови у области рендгенских зрака. Теслин систем наизменичних струја омогућио је знатно лакши и успешнији пренос електричне струје на даљину, заслужан је за изградњу првих хидроцентрала на Нијагариним водопадима…
Што се тиче приватног живота, високи кошчати горштак из Лике није био најсрећнији. Превалио је дуг пут из родног месташца Смиљана, преко Европе, где је студирао и радио, до великог Њујорка у срцу Сједињених Америчких Држава. Ту је и стекао надимак „тајанствени странац”.
Нимало чудно јер се својом појавом и животним ставовима разликовао од људи у окружењу. Могао је да у мислима створи детаљну слику неког уређаја пре него што га направи, што се у психологији стручно назива визуелно размишљање, али умео је и да задиви поетичношћу рецитујући Гетеовог „Фауста”, једну од бројних и омиљених књига које је већ са двадесет четири године знао напамет. Спавао је само четири сата.
Био је познат и по необичним опседнутостима и понекад ћудљивом понашању. Верује да је патио од опсесивно-компулзивног поремећаја, врсте неурозе коју одликују принудне мисли и присилне радње у покушају да се неутралише нереалан страх. Био је опседнут бројем три и свим бројевима дељивим са три. Руке је увек прао три пута заредом, у зграду у којој је живео улазио је тек пошто би три пута обишао око четврти у којој се она налазила. Определио се за самачки живот, тврдећи да не верује да ожењени мушкарци могу успешно да се баве науком и изумима, а последњу деценију живота становао је у двособном апартману хотела „Њујоркер” на тридесет трећем спрату, у соби 3327.
Понекад је испољавао веома чудно понашање у друштву у коме су биле даме с накитом од бисера. Када би видео прстење, наушнице или бисерне куглице нанизане у огрлицу, осећао се нелагодно. Углавном би брзо напуштао друштво или би једноставно окретао главу од тих дама и одбијао да прича с њима.
За разлику од бисера, голубови су Николи Тесли били неизмерно драги. Хранио их је свакодневно одлазећи у парк недалеко од хотела. Не зна се ко се коме више радовао, гугутаве птице или геније, када би мрвице хлеба полетеле у ваздух. Ипак, њему то није било довољно, па је болесне голубове доносио у свој апартман и покушавао да их излечи. За једног голуба се тако и везао. Он му је, како је сам записао, украо срце.
„Тајанствени странац” није марио за новац, захвалност није очекивао, нити тражио. Умро је у осамдесет седмој години, сиромашан и махом заборављен.
